U jednom od prethodnih postova, predstavio sam koncept koji je pratio izlaganje o tri znamenite srpske književnice, povodom obeležavanja Savindana u Umetničkoj školi u Užicu. Tema današnjeg dela biće materijal vezan za Isidoru Sekulić.
Prvo bih želeo da predstavim crtež učenika Ognjena Višnjevca (II2) iz perioda kada je Isidora postala akademik. Na osnovni crtež olovkom dodao sam zelenoplavu teksturu i *utisnute* prateće elemente, kako bih postigao svečaniji i zvaničniji izgled.
Kolorit, ornamenti, stilizovana figura i art-deko tipografija čine sponu sa ostalim radovima. Ispod je prikazan rad Bojana Varagića (II2), na kome prepoznajemo zgradu Srpske akadenije nauka i umetnosti (SANU)
Mala intervencija na fotografiji u vidu dodavanja ornamentisanog rama, istakla je mladu Isidoru (neposredno pred početak Balkanskih ratova)
Usledilo je pravljenje stranica foto albuma, kojim bi se prisutni upoznali sa svim fazama ove znamenite Srpkinje.
Kao naslovna fotogafija, poslužio je studijski portret, kome sam jedino dodao paspartu sa teksturom starog papira.
Zatim sam odabrao fotografiju, opet u sepiji, gde vidimo osmogodišnju Isidoru u periodu kad je živela u Zemunu.
Tekst je slobodnim rukoisom ispisan preko fotografija sa namerom da se postigne efekat privatne zbirke. Smatram da bi stroga tipografija uništila utisak prisnosti sa posmatračem.
Sledeća stranica albuma prikazuje Beograd u vreme dolaska *gospođice Side*, sa iskustvom iz pančevačke Preparandije iza sebe.
Koliko je to ipak nama daleko vreme govori pomalo romantičan podatak. Dok je radila u Pančevu, 1904. godine, školski inspektor je proveravao izvesne optužbe uperene protiv Isidore Sekulić. Istraga je završena u njenu korist, ali je na kraju bila dužna da snosi troškove inspektora: kola, nosač, železnica do Zemuna i natrag, lađa od Zemuna do Pančeva i natrag, dve dnevnice- svega 37,80 kruna:)
Tu je i fotografija gde je grupa boema među kojima sam zaokružio Isidorinog oca Danila.„Pisma iz Norveške” posvetila je upravo njemu:
„Mome najviše učitelju,
ujedno mome ocu,
Danilu Sekuliću,
koga sam kao oca izgubila u mladosti,
koga kao učitelja imami danas.”
Dole je vidimo kao učenicu III razreda Učiteljske škole u Somboru, gde je snimljena na svečanosti 29. oktobra 1893, povodom 40-godišnjice rada Nikole V. Vukićevića, dugogodišnjeg upravnika te institucije.
Na narednom listu je Isidora u Norveškoj, i pratimo njenu transformaciju od nastavnice do književnice. Silueta predstavlja simbol transformacije. U međuvremenu udajom postaje i gospođa Stremnicka.
Već sasvim seda u 36. godini, posle „Pisama iz Norveške” trpi kritike fanatičnih nacionalista, predvođenih Skerlićem. I pored toga, ostaje ugledna i priznata intelektualka.
I na samom kraju jedna od poslednjih fotografija, za radnim stolom sa simpatičnom orijentalnom lampom. Ovaj put silueta predstavlja znak njenog zemaljskog odlaska i simbol je duha kog je učinila besmrtnim kroz svoje knjige.
Sve što je ostalo iza nje: njen lik kao inspiracija (rad Stefane Janković), pisaća mašina, naočare, olovke, rukopisi, fotografije...
Za kraj sam odabrao fotografiju iz 1912, koju sam digitalno kolorisao. Posebnu pažnju mi je privukla lepota bogatih tekstura oko nje i stolice na kojoj sedi, koja je tek ovim postupkom došla do izražaja. Ovim se zatvara krug koji je počeo istom scenom.
Poznaju se mali siročići koji rano ostanu bez matere, koji sakrivaju glavu pod jastuke kad prolaze mrtvačka kola, boje se kad noću sat izbija, i imaju mršavo bledo lice i dugačke blede ručice. Sedela sam dakle po ceo dan sama, u kakvom kutiću, i prevrtala šarene i svetle kartone po leksikonima i knjigama prirodnih nauka.
Tamo se videlo kako bukti polarna svetlost, šuštalo je more i vozile se po njemu grdne galije asirskih veslača. Tako danas, tako sutra, tako zimus, tako letos, prvo u sobi, pa u hodniku, pa na tavanu, pa u bašti, pa najzad u buretu. Ja sam to zvala buretom, ali ustvari je bila to jedna grdna kaca, rasušena, koja je stajala u dnu dvorišta i bez ikakvog opredeljenja polagano trunula i propadala. Pomišljala sam prvo da u društvu prodrem u bure, ali sam se predomilila i rešila da ga sama ispitim i po robinzonski osvojim.
Toga dana sam se uselila u bure. Prvo sam unela malu stoličicu i nad njom razapela stari neki izbeljeni kišobran s kojim su mlađi išli u jesen da pazare. Pa onda sam dovukla svu moju bašticu u loncima, između ostalog i dva lepa fikusa koji su u buretu izgledali kao palme.
S početka je bilo nekog detinjeg straha, i ja bih počešće iskakala iz bureta da se posle male pauze i osluškivanja opet vratim. Ali navika je brzo došla, i ja se od bureta nisam odvajala.
I ako je trebalo da me traže, tražili su me u buretu, i ako je trebalo da me nađu, našli su me u buretu.
Sanjala sam o velikim morima po kojima se koralska ostrva ljujaju kao kotarice cveća. O predelima gde sunčani zraci u teškim debelim viticama padaju na zemlju, i gde nema druge hladovine i svežine do kad morske tice rašire svoja krila i vodom sa svoga perja poprskaju cveće. U toj truloj kolibici sam naučila da volim ono što ne vidim, ono što nemam, i ono što mora da prođe.
Volela sam sunce, svetlost, leptire, bubice i cvrčke. Volela sam ih nervozno i sa strepnjom, jer sam videla da sunce zalazi, i znala da će za dan ili nedelju poumirati šareni i ludi leptiri, i da će za malo popadati iznureni mali cvrčići.
Malo srce deteta koje još nije znalo ni šta je sadašnjost, slutilo je da ima prolaznost i prošlost, da ima tren kad se vene i pada i hladi. Razvijala se u detetu tuga onih što nikada ne veruju da će se vratiti na mesto koje ostavljaju, i sumljaju da može opet doći ono što je prošlo. Ima dakle neko prokletstvo da ništa voljeno ne može ostati.
Neko vreme, svako jutro u jedno isto doba, na jednu daščicu krova, dolazila je, ne znam otkud, čudna neka mala, usplahirena i ćutljiva tica. Pokušavala sam da u tanjiriću ostavim mrvica, od hleba, od kolača, voća i šećera, ali se tica uvek jednako ponašala i nikada ništa nije dodirnula.
Zašto je ta životinjica dolazila, šta ju je privlačilo, šta je gledala i šta je videla? Nije mi se dalo da razloge dokučim, ali sam tu ticu volela kao što se voli simbol ljubavi i dobrote.
Jedne septembarske noći se digla strahovita oluja. Praskalo je i krhalo se i na nebu i na zemlji. Te septembarske noći je uvenuo moj letnji san. Vihor je pokidao krov na buretu, podavio lađice i izbrisao Madagaskar i Braziliju. I kad se bure sklopilo i leglo, nad drvenom njegovom lešinom jecalo je dete, i mrtva stvar je našla svog malog pesnika. To je mesto, zajedno sa kućom i dvorištem prodato…
Da mi je da ga kupim, da ga uzidam u kulu, da kulu zabravim sa devet ključeva, od vremena na vreme bih se zatvorila u nju, i u mraku i ćutanju bih ludovala da se mogu zazidati tragovi mrtvih dana.
Prvo bih želeo da predstavim crtež učenika Ognjena Višnjevca (II2) iz perioda kada je Isidora postala akademik. Na osnovni crtež olovkom dodao sam zelenoplavu teksturu i *utisnute* prateće elemente, kako bih postigao svečaniji i zvaničniji izgled.
Kolorit, ornamenti, stilizovana figura i art-deko tipografija čine sponu sa ostalim radovima. Ispod je prikazan rad Bojana Varagića (II2), na kome prepoznajemo zgradu Srpske akadenije nauka i umetnosti (SANU)
Mala intervencija na fotografiji u vidu dodavanja ornamentisanog rama, istakla je mladu Isidoru (neposredno pred početak Balkanskih ratova)
Usledilo je pravljenje stranica foto albuma, kojim bi se prisutni upoznali sa svim fazama ove znamenite Srpkinje.
Kao naslovna fotogafija, poslužio je studijski portret, kome sam jedino dodao paspartu sa teksturom starog papira.
Zatim sam odabrao fotografiju, opet u sepiji, gde vidimo osmogodišnju Isidoru u periodu kad je živela u Zemunu.
Sledeća stranica albuma prikazuje Beograd u vreme dolaska *gospođice Side*, sa iskustvom iz pančevačke Preparandije iza sebe.
Koliko je to ipak nama daleko vreme govori pomalo romantičan podatak. Dok je radila u Pančevu, 1904. godine, školski inspektor je proveravao izvesne optužbe uperene protiv Isidore Sekulić. Istraga je završena u njenu korist, ali je na kraju bila dužna da snosi troškove inspektora: kola, nosač, železnica do Zemuna i natrag, lađa od Zemuna do Pančeva i natrag, dve dnevnice- svega 37,80 kruna:)
Tu je i fotografija gde je grupa boema među kojima sam zaokružio Isidorinog oca Danila.„Pisma iz Norveške” posvetila je upravo njemu:
„Mome najviše učitelju,
ujedno mome ocu,
Danilu Sekuliću,
koga sam kao oca izgubila u mladosti,
koga kao učitelja imami danas.”
Dole je vidimo kao učenicu III razreda Učiteljske škole u Somboru, gde je snimljena na svečanosti 29. oktobra 1893, povodom 40-godišnjice rada Nikole V. Vukićevića, dugogodišnjeg upravnika te institucije.
Na narednom listu je Isidora u Norveškoj, i pratimo njenu transformaciju od nastavnice do književnice. Silueta predstavlja simbol transformacije. U međuvremenu udajom postaje i gospođa Stremnicka.
Već sasvim seda u 36. godini, posle „Pisama iz Norveške” trpi kritike fanatičnih nacionalista, predvođenih Skerlićem. I pored toga, ostaje ugledna i priznata intelektualka.
I na samom kraju jedna od poslednjih fotografija, za radnim stolom sa simpatičnom orijentalnom lampom. Ovaj put silueta predstavlja znak njenog zemaljskog odlaska i simbol je duha kog je učinila besmrtnim kroz svoje knjige.
Sve što je ostalo iza nje: njen lik kao inspiracija (rad Stefane Janković), pisaća mašina, naočare, olovke, rukopisi, fotografije...
Za kraj sam odabrao fotografiju iz 1912, koju sam digitalno kolorisao. Posebnu pažnju mi je privukla lepota bogatih tekstura oko nje i stolice na kojoj sedi, koja je tek ovim postupkom došla do izražaja. Ovim se zatvara krug koji je počeo istom scenom.
***
Kao prozna ilustracija uz ovaj tekst poslužiće meni najomiljenija Isidorina pripovetka „Bure” iz knjige „Saputnici”. Poznaju se mali siročići koji rano ostanu bez matere, koji sakrivaju glavu pod jastuke kad prolaze mrtvačka kola, boje se kad noću sat izbija, i imaju mršavo bledo lice i dugačke blede ručice. Sedela sam dakle po ceo dan sama, u kakvom kutiću, i prevrtala šarene i svetle kartone po leksikonima i knjigama prirodnih nauka.
Tamo se videlo kako bukti polarna svetlost, šuštalo je more i vozile se po njemu grdne galije asirskih veslača. Tako danas, tako sutra, tako zimus, tako letos, prvo u sobi, pa u hodniku, pa na tavanu, pa u bašti, pa najzad u buretu. Ja sam to zvala buretom, ali ustvari je bila to jedna grdna kaca, rasušena, koja je stajala u dnu dvorišta i bez ikakvog opredeljenja polagano trunula i propadala. Pomišljala sam prvo da u društvu prodrem u bure, ali sam se predomilila i rešila da ga sama ispitim i po robinzonski osvojim.
Toga dana sam se uselila u bure. Prvo sam unela malu stoličicu i nad njom razapela stari neki izbeljeni kišobran s kojim su mlađi išli u jesen da pazare. Pa onda sam dovukla svu moju bašticu u loncima, između ostalog i dva lepa fikusa koji su u buretu izgledali kao palme.
S početka je bilo nekog detinjeg straha, i ja bih počešće iskakala iz bureta da se posle male pauze i osluškivanja opet vratim. Ali navika je brzo došla, i ja se od bureta nisam odvajala.
I ako je trebalo da me traže, tražili su me u buretu, i ako je trebalo da me nađu, našli su me u buretu.
Sanjala sam o velikim morima po kojima se koralska ostrva ljujaju kao kotarice cveća. O predelima gde sunčani zraci u teškim debelim viticama padaju na zemlju, i gde nema druge hladovine i svežine do kad morske tice rašire svoja krila i vodom sa svoga perja poprskaju cveće. U toj truloj kolibici sam naučila da volim ono što ne vidim, ono što nemam, i ono što mora da prođe.
Volela sam sunce, svetlost, leptire, bubice i cvrčke. Volela sam ih nervozno i sa strepnjom, jer sam videla da sunce zalazi, i znala da će za dan ili nedelju poumirati šareni i ludi leptiri, i da će za malo popadati iznureni mali cvrčići.
Malo srce deteta koje još nije znalo ni šta je sadašnjost, slutilo je da ima prolaznost i prošlost, da ima tren kad se vene i pada i hladi. Razvijala se u detetu tuga onih što nikada ne veruju da će se vratiti na mesto koje ostavljaju, i sumljaju da može opet doći ono što je prošlo. Ima dakle neko prokletstvo da ništa voljeno ne može ostati.
Neko vreme, svako jutro u jedno isto doba, na jednu daščicu krova, dolazila je, ne znam otkud, čudna neka mala, usplahirena i ćutljiva tica. Pokušavala sam da u tanjiriću ostavim mrvica, od hleba, od kolača, voća i šećera, ali se tica uvek jednako ponašala i nikada ništa nije dodirnula.
Zašto je ta životinjica dolazila, šta ju je privlačilo, šta je gledala i šta je videla? Nije mi se dalo da razloge dokučim, ali sam tu ticu volela kao što se voli simbol ljubavi i dobrote.
Jedne septembarske noći se digla strahovita oluja. Praskalo je i krhalo se i na nebu i na zemlji. Te septembarske noći je uvenuo moj letnji san. Vihor je pokidao krov na buretu, podavio lađice i izbrisao Madagaskar i Braziliju. I kad se bure sklopilo i leglo, nad drvenom njegovom lešinom jecalo je dete, i mrtva stvar je našla svog malog pesnika. To je mesto, zajedno sa kućom i dvorištem prodato…
Da mi je da ga kupim, da ga uzidam u kulu, da kulu zabravim sa devet ključeva, od vremena na vreme bih se zatvorila u nju, i u mraku i ćutanju bih ludovala da se mogu zazidati tragovi mrtvih dana.
